Billy Elliot, Edo Maajka, Bob Dylan i Ovo malo duše / nedjelja 11.11.2018.

Billy Elliot

Billy Elliot

TV 1000 17.20.

Slijede spojleri

…Iz tog vremena Blairovih takozvanih novih laburista (to jest nove radničke stranke koja je sve više ličila na suparničku stranku torijevaca, iliti novih i starih poslodavaca) imamo i jedan film koji je verno odslikao tada dominantnu ideologiju društva čija se socijalna osetljivost i briga o siromašnima sastojala u navodnom pružanju jednakih šansi. Reč je, naravno, o filmu Billy Elliot iz 2000. godine, kojim su se proslavili reditelj Stephen Daldry i tada četrnaestogodišnji glumac Jamie Bell (dobio nagradu Britanske filmske akademije za najbolju ulogu te godine). Sasvim kratko, film prati dve isprepletane priče: jedna govori o slomu štrajka rudara iz 1984/85. godine, pod režimom Margaret Thatcher (što je vreme kada počinje urušavanje države blagostanja ili socijalne države), dok je druga o dečaku iz rudarske porodice Billyju Elliotu koji postaje vrhunski baletan u Kraljevskoj baletskoj akademiji. Faze gušenja štrajka date su paralelno sa fazama dečakovog napredovanja ka uspešnoj baletskoj karijeri. Dečakov prijem u kraljevsku baletsku školu prikazan je paralelno sa slomom rudarskog štrajka. Klasni paralelizam u filmu prati i prikaz dve protivstavljene kulture: visoka kultura oličena u baletu pokazuje se kao nesumnjivo vrednija od kulture pijanih radnika koji uriniraju nasred ulice (ta druga kultura okrenuta je, razume se, ka sportu, pre svega boksu i fudbalu). Film, dosledno u skladu sa blerovskom ideologijom, prikazuje i klasno, pa tako i kulturno pomirenje: na kraju priče vidimo Billyjeve oca i brata, obojica rudari, u gledalištu pozorišta na čijoj sceni se izvodi Labudovo jezero. Film se završava zamrznutim kadrom stasalog Billyja koji kao nosilac glavne uloge u tom baletu istrčava na pozornicu.

To je blerovska slika socijalne pravednosti za kojom tuguje novinarka Guardiana kada priču o Adele sklapa po istoj formuli po kojoj je sastavljena priča o Billyju Elliotu. Ako ste talentovani, zaslužujete uspeh, a društvo je obavezno da vam otvori put ka uspehu i u tome vas podrži. Ako niste talentovani, u redu je da nastavite bedno da živite kao rudar (pre scene u pozorištu, oca i brata vidimo kako se liftom spuštaju u rudarsko okno) ili kao zaposlena u supermarketu gde ćete slagati robu na policama. To su prilike koje vas čekaju, ako niste u stanju, kako to novinarka slikovito kaže, da ih talentom pobedite. Umesto da se postara do poboljša uslove života osoba sa socijalnog dna (u filmu je to rudarsko okno i lift koji ide nadole), država če im omogućiti da kao publika uživaju u visokoj kulturi, kao što vidimo u filmu Billy Elliot, ili u popularnoj kulturi, kada govorimo o Adele. Kompenzacija se tako vrši kroz zadovoljstvo u tuđem uspehu. To zadovoljstvo, međutim, sa sobom implicitno vuče i mirenje sa tim da oni koji nisu uspeli nisu ni zaslužili više od bednog života, jer naprosto nisu bili dovoljno talentovani ni za uspeh ni za pristojniji život.

U jednome je novinarka, ipak, u pravu: i taj socijalno nepravedni aranžman koji je bio na snazi u doba Blairove Britanije jeste bolji od društvenih zidova koji se danas podižu između praktično dve klase – bogatih i siromašnih. Ti zidovi zaustavili su društvenu mobilnost, na šta novinarka patetično, ali s pravom, skreče pažnju u priči o Adele. Nama je ovde, opet, sve to zanimljivo jer jasno pokazuje kako se kroz popularnu kulturu prelamaju refleksije o ozbiljnim društvenim pitanjima, kao što je to pitanje socijalne pravde i u vezi sa tim pitanje socijalne pokretljivosti. Da je pravedno ono društvo u kome je moguća socijalna pokretljivost, u jednom konkretnom aspektu je izrazito sporna tvrdnja, jer podrazumeva da je u redu to što je društvo raslojeno i što jedni žive znatno bolje od drugih. Pravedno bi, u tom smislu, bilo oličeno u ideji da ljudi žive loše ili dobro po vlastitoj zasluzi, te da će oni koji se više trude bolje i živeti. Naravno, ni u Blairovoj Britaniji, a ni u Britaniji u decenijama posle Drugog svetskog rata, to nije bilo tako: sve vreme pripadnost određenoj klasi uticala je, kao i danas, na životne izglede u neuporedivo većoj meri (ako ne i presudno) nego bilo koji lični kvaliteti ili zasluge. Ali, u polju kulture, kako visoke tako i popularne, kreirala se na prelasku iz 20. u 21. vek slika pravednosti kao slika uspeha za snovanog na talentu. To je suština priča o fiktivnom Billyju Elliotu i stvarnoj Adele. Tako se i visoka i popularna kultura, sasvim u skladu sa nekim idejama iz 19. (recimo Matthewa Arnolda) ili 20. veka (recimo Gramscija) o funkciji kulture, kako one visoke tako i popularne, stavljaju u službu prigušivanja socijalnih tenzija i potiskivanja, ako ne i neutralisanja socijalnog nezadovoljstva.

— Dejan Ilić

Film se na mapi Movielanda nalazi u kvadrantu H2:

HRT1 14.00.

Hrvatska je rekla laku noć zdravom razumu.

Zašto tako misli, u emisiji Nedjeljom u dva pojašnjava reper Edo Maajka. Jesu li u Hrvatskoj narodnjaci definitivno pobijedili i ima li šanse za bilo koji drugi oblik svjetonazora i muzike, pogledajte u emisiji Nedjeljom u dva.

Ovo malo duse

Ovo malo duse

FTV 20.45.

Priča o sazrijevanju dječaka u jednom zabačenom selu u Bosni, neposredno nakon 1945. godine, odvija se u porodici udovca Ibrahima. Djeca su dobila maćehu i teško se prilagođavaju na novu situaciju. Obični događaji, i smiješni i tužni, prepuni su nostalgije za nečim toliko bliskim, a toliko nedostižnim.

HRT2 23.40.

Komentariši