TV 1000 17.20.

Slijede spojleri

…Iz tog vremena Blairovih takozvanih novih laburista (to jest nove radničke stranke koja je sve više ličila na suparničku stranku torijevaca, iliti novih i starih poslodavaca) imamo i jedan film koji je verno odslikao tada dominantnu ideologiju društva čija se socijalna osetljivost i briga o siromašnima sastojala u navodnom pružanju jednakih šansi. Reč je, naravno, o filmu Billy Elliot iz 2000. godine, kojim su se proslavili reditelj Stephen Daldry i tada četrnaestogodišnji glumac Jamie Bell (dobio nagradu Britanske filmske akademije za najbolju ulogu te godine). Sasvim kratko, film prati dve isprepletane priče: jedna govori o slomu štrajka rudara iz 1984/85. godine, pod režimom Margaret Thatcher (što je vreme kada počinje urušavanje države blagostanja ili socijalne države), dok je druga o dečaku iz rudarske porodice Billyju Elliotu koji postaje vrhunski baletan u Kraljevskoj baletskoj akademiji. Faze gušenja štrajka date su paralelno sa fazama dečakovog napredovanja ka uspešnoj baletskoj karijeri. Dečakov prijem u kraljevsku baletsku školu prikazan je paralelno sa slomom rudarskog štrajka. Klasni paralelizam u filmu prati i prikaz dve protivstavljene kulture: visoka kultura oličena u baletu pokazuje se kao nesumnjivo vrednija od kulture pijanih radnika koji uriniraju nasred ulice (ta druga kultura okrenuta je, razume se, ka sportu, pre svega boksu i fudbalu). Film, dosledno u skladu sa blerovskom ideologijom, prikazuje i klasno, pa tako i kulturno pomirenje: na kraju priče vidimo Billyjeve oca i brata, obojica rudari, u gledalištu pozorišta na čijoj sceni se izvodi Labudovo jezero. Film se završava zamrznutim kadrom stasalog Billyja koji kao nosilac glavne uloge u tom baletu istrčava na pozornicu.

To je blerovska slika socijalne pravednosti za kojom tuguje novinarka Guardiana kada priču o Adele sklapa po istoj formuli po kojoj je sastavljena priča o Billyju Elliotu. Ako ste talentovani, zaslužujete uspeh, a društvo je obavezno da vam otvori put ka uspehu i u tome vas podrži. Ako niste talentovani, u redu je da nastavite bedno da živite kao rudar (pre scene u pozorištu, oca i brata vidimo kako se liftom spuštaju u rudarsko okno) ili kao zaposlena u supermarketu gde ćete slagati robu na policama. To su prilike koje vas čekaju, ako niste u stanju, kako to novinarka slikovito kaže, da ih talentom pobedite. Umesto da se postara do poboljša uslove života osoba sa socijalnog dna (u filmu je to rudarsko okno i lift koji ide nadole), država če im omogućiti da kao publika uživaju u visokoj kulturi, kao što vidimo u filmu Billy Elliot, ili u popularnoj kulturi, kada govorimo o Adele. Kompenzacija se tako vrši kroz zadovoljstvo u tuđem uspehu. To zadovoljstvo, međutim, sa sobom implicitno vuče i mirenje sa tim da oni koji nisu uspeli nisu ni zaslužili više od bednog života, jer naprosto nisu bili dovoljno talentovani ni za uspeh ni za pristojniji život.

U jednome je novinarka, ipak, u pravu: i taj socijalno nepravedni aranžman koji je bio na snazi u doba Blairove Britanije jeste bolji od društvenih zidova koji se danas podižu između praktično dve klase – bogatih i siromašnih. Ti zidovi zaustavili su društvenu mobilnost, na šta novinarka patetično, ali s pravom, skreče pažnju u priči o Adele. Nama je ovde, opet, sve to zanimljivo jer jasno pokazuje kako se kroz popularnu kulturu prelamaju refleksije o ozbiljnim društvenim pitanjima, kao što je to pitanje socijalne pravde i u vezi sa tim pitanje socijalne pokretljivosti. Da je pravedno ono društvo u kome je moguća socijalna pokretljivost, u jednom konkretnom aspektu je izrazito sporna tvrdnja, jer podrazumeva da je u redu to što je društvo raslojeno i što jedni žive znatno bolje od drugih. Pravedno bi, u tom smislu, bilo oličeno u ideji da ljudi žive loše ili dobro po vlastitoj zasluzi, te da će oni koji se više trude bolje i živeti. Naravno, ni u Blairovoj Britaniji, a ni u Britaniji u decenijama posle Drugog svetskog rata, to nije bilo tako: sve vreme pripadnost određenoj klasi uticala je, kao i danas, na životne izglede u neuporedivo većoj meri (ako ne i presudno) nego bilo koji lični kvaliteti ili zasluge. Ali, u polju kulture, kako visoke tako i popularne, kreirala se na prelasku iz 20. u 21. vek slika pravednosti kao slika uspeha za snovanog na talentu. To je suština priča o fiktivnom Billyju Elliotu i stvarnoj Adele. Tako se i visoka i popularna kultura, sasvim u skladu sa nekim idejama iz 19. (recimo Matthewa Arnolda) ili 20. veka (recimo Gramscija) o funkciji kulture, kako one visoke tako i popularne, stavljaju u službu prigušivanja socijalnih tenzija i potiskivanja, ako ne i neutralisanja socijalnog nezadovoljstva.

— Dejan Ilić

Film se na mapi Movielanda nalazi u kvadrantu H2:

HRT1 14.00.

Hrvatska je rekla laku noć zdravom razumu.

Zašto tako misli, u emisiji Nedjeljom u dva pojašnjava reper Edo Maajka. Jesu li u Hrvatskoj narodnjaci definitivno pobijedili i ima li šanse za bilo koji drugi oblik svjetonazora i muzike, pogledajte u emisiji Nedjeljom u dva.

FTV 20.45.

Priča o sazrijevanju dječaka u jednom zabačenom selu u Bosni, neposredno nakon 1945. godine, odvija se u porodici udovca Ibrahima. Djeca su dobila maćehu i teško se prilagođavaju na novu situaciju. Obični događaji, i smiješni i tužni, prepuni su nostalgije za nečim toliko bliskim, a toliko nedostižnim.

https://www.youtube.com/watch?v=lw3_mPayUcw

HRT2 23.40.